PIŠE: Čedomir Antić
Saveznici albanskih vlasti na Kosovu i Metohiji tvrde da imaju dvotrećinsku većinu za prijem pokrajine u Savet Evrope. Savet Evrope do danas nije primio u svoje redove zemlju koja nije međunarodno priznata i članica Ujedinjenih nacija. Kosovo i Metohija su oblast pod zaštitom UN koja spori granice Srbije, od koje želi da se otcepi, pa još i da sebi pripoji delove Središnje Srbije. Kosovo ima teritorijalni spor sa Crnom Gorom. Članovi političke elite albanskog Kosova-UNMIK učestvovali su terorističkom napadu na Kumanovo 2015. godine. Predstavnici ustanova Kosova-UNMIK javno su potpisali Tiransku platformu kojom je ozvaničen plan stvaranja Velike Albanije. To se nije dogodilo pre trideset ili pre stotinu,već pre pet godina.
Ali, „Albanci imaju pravo na ekstremizam“ zbog teške istorije. Za vreme rata velike žrtve Albanci činili su 60% zvaničnih žrtava, a Srbi sa Kosova i Metohije su – iako svega 12% stanovništva pokrajine – dostigli najmanje 32% ubijenih. Do 2000. se pokazalo da preko 40% uništenih nepokretnosti u pokrajini pripada Srbima. Posle rata ubijena su 952 Srbina i Srpkinje na Kosovu. Srbi nisu ubili niti jednog Albanca posle jula 1999. godine. Za masakre dece u Goraždevcu 2003., žetelaca u Starom Gradskom 1999., eksploziju autobusa „Niš Ekspresa“ 2001., rušenje 26 crkava i ubistvo 19 civila u pogromu u kome je 2004. učestvovalo 5% svih Albanaca sa Kosova, niko nije odgovarao. Haški tribunal kaznio je par Albanaca, isključivo neposrednih izršilaca zločina. Tek kada je obelodanjena afera sa vađenjem organa otetim civilima, kada je u SAD uhapšeno nekoliko Albanaca članova organizacije Osame bin Ladena i kada je postalo jasno da su Albanci najveći evropski kontingent vojnika Islamske države (srazmerno brojniji od onog koji daje pet miliona francuskih muslimana), SAD i saveznici su počeli da sude albanske teroriste. Razlog nisu bili zločini nad Srbima, već disciplinovanje podivljalih, ali ipak istorijskih satelita.
Od rata je prošlo dvadeset i tri godine. Ipak, dok se napadi na Albance u Beogradu i ostatku Srbije mogu izbrojati na prste, godišnje bude registrovano u proseku po stotinu napada na kosovske Srbe. Srbima na KiM nije data puna ravnopravost (od učešća u vlasti do korišćenja pisma). Ja bih voleo kada bi srpske opštine na KiM dobijale po 4 miliona evra pride uz budžet – kao što dobijaju Preševo i Bujanovac. Takođe, stalno spominju kriminalce koji vladaju u srpskim opštinama na Kosovu. Neke od njih albanske vlasti gone, druge pak primaju u vladu. Hajde da za uzvrat nama SAD i saveznici dozvole da uđemo u selo Veliki Trnovac, narko prestonicu Balkana, gde NATO ne dozvoljava srpskoj policiji da kazni tamošnje kriminalce.
Srbija je svašta prihvatala – od učešća u albanskim ustanovama, do hapšenja svojih građana. Dala je Kosovu stotine miliona evra (od čega koristi imaju i Albanci) i servisirala dugove pokrajine. Od imovine ili poreza nije dobila ništa. Od 2013., odnosno 2015. godine, podnosimo nesprovođenje dva Briselska sporazuma. Kandidovanjem KiM za članstvo u Savetu Evrope srušen je i Vašingtonski sporazum iz 2020. godine. Albancima su tada omogućeni ulazak u nekoliko međunarodnih organizacija, pozivni broj, uključivanje Srba u njihovu paradržavu, povoljno rešavanje pitanja jezera Gazivode, a oni za uzvrat ne samo da nisu uspostavili Zajednicu srpskih opština, ugovorenu, prilagođenu dokumentima EU i temeljno lišenu svake autonomije. Nema ni srpskog sudijskog panela. Na svakim pregovorima albanski predstavnici se pojave i traže da ih Srbja bezuslovno prizna, a oni zadržavaju pravo da od Beograda posle traže ratnu odštetu. Reparacije su im potrebne pošto valjda nije dosta stotinu milijardi dolara u današnjem novcu, koje smo posle 1918. godine uložili u ove oblasti. Možda nas kažnjavaju zbog zločina koje su nad srpskim narodom počinili. Zato što su kao žrtve „četiri genocida“, od 2% postali 93% stanovništva ove oblasti. Kad god albansko društvo bude u krizi ili se politički podeli, slušaćemo laži, u boljem slučaju naučno odbačena plemensko-fašisoidna pruveličavanja o „masakru“ u Ljumi iz 1913. ili progonu u Drenici 1945. godine. Govoriće to oni čiji su preci 1918. i 1945. uprkos neprijateljstvu prema državi dobili najpovoljniji status koji je uživala neka savremena evropska manjina. Isti za koje su saveznici – konzuli iz Nemačke i Austrougarske – govorili da im je ubijanje Srba „sport“, koji su Srbe satirali i progonili u masama a od minimalne osvete koju bi pretrpeli pravili nacionalni mit društva koje je živelo u frustraciji imperijalnog neuspeha turskih i nemačkih zašitnika i neprihvatanja modernih ustanova motivisanog sebičnošću i zloćom sopstvene feudalne elite. Nezadovoljni, konačno i zbog činjenice da su svaku potrebu mladih i naprednih snaga u svom društvu, od revolcionarne pretvarali u pogromašku.
Očekivani ulazak u Savet Evrope događa se u času u kome SAD i NATO omogućavaju nemačkom državljaninu Kristijanu Šmitu obraćanje Savetu bezbednosti UN u nelegalnom svojstvu navodnog Visokog predstavnika za BiH. Kada bošnjački šovinista Sven Alkalaj neovlašćeno zabranjuje predsedniku ministarskog saveta Bosne i Heregovine da se obrati u UN, a umesto njega dovodi neosuđenog ratnog zločinca, neopunomoćenog člana predsedništva Šefika Džafeorivića.
Znamo šta hoće. Žele da iskoriste rat u Ukrajini i izvrše zločin nad srpskim narodom. Da silom sruše ustav i ugase Republiku Srpsku, da bespravno nametnu nezavisno Kosovo. Sve to nas Srbe udaljava od demokratske i razumne politike kompromisa. Jedna nova generacija izboriće se za slobodu. Ako bude potrebno učiniće to kao što su Izraelci povratili svoju državu 1948. i, na isti način i sa istovetnim posledicama, kao što su Hrvati rešili srpsko pitanje. Nakon svega, to neće biti nepravda.
