Piše: Nina Stojanović - Lovreković
Pre nekoliko meseci mediji su objavili vest "Preminula baka Nada iz Đakovice".
Većina građana koju su prelistavali štampu tih dana, verovatno se nije ni osvrnula. Umrla je tamo neka baba. Što bi to bilo vredno pažnje? Zaista bi i bilo razumljivo da je to neka baba, ali nije, Baka Nada, i ostale bake sa kojima je delila svakodnevnicu su heroine modernog doba.
Jednoga dana, generacije boljih Srba će o njima snimati filmove i ispredati legende, a svako Srpče će znati imena đakovičkih baka naizust. Bog, neće dozvoliti da u zaborav odu imena Dragice Nikolić, Ljubice Mijović, Jele Mijović, Teoktiste Kastratović, Nade Isailović i Vasiljke Perić, kao ni mati Joanikije Spajić koja im se nakon rata pridružila u podvigu, starica koje su ostale da brane svoje ognjište, kada su ga nažalost svi drugi napustili.
Otišla je vojska, otišao je narod, a one ostale. Ponosite starice, sa hrabrim srcem Milunke Savić i plemenitošću Jelene Dečanske.
Nisu želele da napuste Đakovicu, i ostale ograđene bodljikavom žicom da žive u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice, ostavljene na milost i nemilost Albancima i italijanskim vojnicima.
Njihov prkos ostaće zabeležen u analima svetske istorije, one su bile poslednji branik otadžbine i pomutile neprijatelju planove. Etnički očišćena Đakovica još uvek ima živih Srba. Živele su i žive čekajući svoje Đakovčane da se vrate i u tišini napuštale ovaj svet i tako godinu za godinom. Negde jednom na Kosovu i Metohiji sam čula da su tamošnji Albanci dali besu, da srpska noga neće kročiti u Đakovicu. Godinama nisu dozvoljavali raseljenim Srbima iz Đakovice da obiđu crkvu i starice, a svoje uzurpirane domove vide makar kroz okna transportera ili autobusa. Čak i danas na sve načine žele da spreče povratak Srba makar i na nekoliko sati, te svaki put za praznike i zadušnice kada bi Srbi mogli doći, organizuju proteste, blokiraju puteve i ulice, a ukoliko se Srbi nekako probiju do grada, bacaju kamenice i fizički ih napadaju.
Vaskrslo đakovičko jutro
Imala sam tu čast i Božiju Milost, mogu slobodno reći da upoznam ove namučene ljude i sa njima podelim podvig. Odlazila sam sa njima na Kosmet više puta i učestvovala u takozvanom "probijanju" Đakovice. Zamisao je jasna, pokušavaćemo i odlazićemo na svake zadušnice i svaki praznik i u jednom momentu će Albanci odustati i sviknuće na naše prisustvo. Najviše smo pokušavali da odemo u Đakovicu, a kada bi nekako ušli to bi se završilo kamenovanjem i divljaštvom od strane Albanca.
Međutim, ovoga puta ne želim da pišem o tome, želim da pišem o najemotivnijem Vaskrsu u mom životu. Neizmerno sam zavolela ove dobre i obične ljude, za njih je osim verskog praznika, praznik bio i sama mogućnost da odu na Kosovo i Metohiju, odakle su prognani, gde uporno žele da im satru svaki trag kao da tu nikada nisu ni živeli.
Noć uoči tog Vaskrsa gledala sam potresnu scenu, koja će mi navek ostati urezana u pamćenje. Videla sam čitav jedan grad kako ulazi u autobuse i ide da poseti oteto ognjište. Starci, žene, muškarci, deca, da i deca rođena nakon prognanstva i ona deca koja su bila u utrobama majki kada su napustila svoj grad, u najelegantnijoj odeći sa ispraznim pogledom tražili su svoje sedište u mraku. Tu sumornu tišinu razbilo je glasno čitanje spiskova imena i prezimena i tako u nedogled.
Čudna je sudbina prognanih, žive u svojoj zemlji, a stranci su. Ljudi u gradovima u koje su došli gledaju na njih kao na neku konkurenciju koja je došla da im otme nešto ili sa podsmehom koji nastupa čim im vide leđa. Ljudi su to, ne shvataju da je u stvari njima oteto i da najradije ne bi bili stranci u njihovom gradu već domaćini u svom. Mnogo se nepravde sručilo na ovaj naš srpski narod.
U praskozorje smo se približili Đakovici. Rekli su nam da mora tako dok još Albanci spavaju i taman kada smo ušli u grad počelo je da sviće. Stiglo je proleće i sjajni sunčevi zraci su se probijali kroz oblake. Tužna slika, koju prolećna idila nije mogla da promeni, prazne ulice, Đakovičani se tiskaju u autobusima, a niz autobusa prati kosovska policija i oklopna vozila "mirovnih" snaga. Tužna slika kojoj bi mogle parirati scene sprovođenja zarobljenika u logor.
Od momenta ulaska u grad u autobusima nastade gungula i buka, narod poče da se meškolji i prebacuje sa sedišta na sedište, probija se do prozora. I u toj gnguli povremeno su mogli da se začuju povici:
- Eno je, vidi moja kuća!
-Tamo smo mi živeli!
- `Se sećaš tamo je bilo igralište?!
-Sine vidi u ulici iza one zgrade nam je stan!
I po neki očajni uzvik:
-Nema moje kuće, srušili je!
A onda ulazimo u Srpsku ulicu u kojoj se nalazi crkva, srušena varvarskim divljaštvom Albanaca u pogromu 2004., pa obnovljena i naknadno preimenovana u manastir. Nastaje tajac.
-Zašto ćute ovi ljudi?- pitam se i okrećem oko sebe. Vidim izraze lica i shvatam. To je strah, pomešan sa nevericom. Nema Albanaca koji su zabarakidirali ulaz, nema kamenica, ući će u svoju crkvu, videće svoje bake.
U redovima izlazimo iz autobusa, četiri prilike stoje u dvorištu sa suzama u očima. To su suze Majki koje vide svoju decu. Tišina. Plaču one, plačemo mi. A onda prodoran muški galas, kao sa neba da je došao, a ne iz mase ljudi uzviknu:
-Hristos Voskrese, Zemljo Srpska!
A portom se zaori:
-Vaistinu Voskrese-i zavlada opšta radost.
