Ovacije u Banja Luci za Orahovčanku Pavlinu Radovanović

Nizala je pesme devojčica kojoj samo Bog, sami, može da daruje takav talenat. Razboritost. Ljubav. I, svest da je lepota njenog detinjstva tamo gde "najlepše grožđe zri i cvetaju božuri". Ugrejala je srca, malena čarobnica u salivenoj prizrenskoj nošnji

Emocije su bile opipljive. Ni najtvrđa srca nisu odolela anđeoskom glasu devojčice sa Kosmeta.

Iz Orahovca, herojske srpske enklave u kojoj se za opstanak i ostanak bori šaka najupornijih i živi život u malenom krugu slobode – donela je pesmu staru. Srpsku. Metohijsku. Onu koja se pevala i peva oko drevne Crkve Uspenja Presvete Bogorodice oko koje se okupljaju orahovački Srbi, u tom krugu slobode.

U baljalučkom Banskom dvoru ispunila je salu do poslednjeg mesta. Slika nalik onoj iz Ruskog doma u Beogradu, kad je publiku digla na noge, kada je publika sa njom pevala i plakala.

Dvanaestogodišnja Pavlina Radovanović, jedan od najlepših izdanaka koji je procvetao i na svečanoj, doputovala je u prestonicu Srpske povodom Dana Banja Luke i, ovde, „među svojima“ upriličila humanitarni koncert, na poziv domaćina, za obnovu svetinje u Orahovcu koja im je utočište i pribežište.

Nizala je pesme devojčica kojoj samo Bog, sami, može da daruje takav talenat. Razboritost. Ljubav. I, svest da je lepota njenog detinjstva tamo gde „najlepše grožđe zri i cvetaju božuri“. Ugrejala je srca, malena čarobnica u salivenoj prizrenskoj nošnji.

„Gora ječi“, pevala je, a banjalučki dvor jecao. „Rasti, rasti moj zeleni bore“, pevala je, a rasle su emocije do pucanja. Prenela je pesme o kosovskim božurima, o devojkama Sirinićke župe. I najdraže, one o svom zavičaju, Orahovcu „bašti rajskoj“ u kojoj „vino teče i peva se svako veče“. A, kad je zapevala „Vilu sa Košara“, Banski dvor je bio pretesan za takvu emociju koja budi umorenu srpsku mladost u najtežoj, neravnopravnoj borbi za odbranu Kosova u proleće krvave devedeset devete. Pokrenula je suze, malena vila, sad u belo odevena. U haljinu rukava koji su pokretima njenih ručica postajali krila u zamahu zagrljaja. Učinilo se, na trenutak, da je poželela da sve živo, dobro, natkrili i zaštiti kao što svojim zlatnim glasom baštini zlatno metohijsko nasleđe.

„Kad pomenete Kosovo ja vidim jedno veliko srce, jer to i jeste ono što moje Kosovo i moj Orahovac meni znače“, kazala nam je Pavlina Radovanović.

„A, svoj put znam, a taj put je da moja Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, koja je za srpski narod utočište, bude oslikana“.

Dodala je:

„Često kažem da se život meri po onome što ostavimo iza nas, pa i ja, jednog dana kada odem pred Gospoda moći ću da mu kažem šta sam sve uradila za svoj narod i Crkvu. Jer, Bog nam je darovao ono najvrednije – život. A, kroz život mi moramo da mu zahvalimo na tom daru“.

Nagrada za humanost
Pre njenog humanitarnog koncerta za oslikavanje kupole Crkve u Orahovcu, Pavlinu Radovanović na Svečanoj sednici povodom Dana Grada, Banja Luka je nagradila prvom nagradom za humanost i dečji podvig. Ona se kaže, s Banjalukom srodila: nastupala je na Trgu Krajine za srpsku Novu godinu. Uzvratili su joj toplinom i ljubavlju.

„Srce mi zaigra kad mi se neko od Banjalučana javi, mnogo sam ih zavolela. Posle mog Orahovca, ovde mi je, nekako najlepše“, dodala je Pavlina.

"Novosti"