Пише: Миодраг ДАНГУБИЋ, Канада
У сусрет 20-годишњици НАТО окупације Косова и Метохије и 630-годишњици Косовске битке, Срби у отаџбини и расејању и даље воде тешку борбу против бројних непријатеља који желе њихово преверавање, уништење Светосавља и брисање њихових држава са географских карата.
Политичко решење статуса јужне српске покрајине, ни после 20 година од окупације НАТО-а, нема свој епилог ни за Србију, ни за одметнуте косовско-метохијске Албанце, али ни за земље НАТО пакта које су добро утврђене у новооформљеним војним базама широм покрајине.
Када је 11. јуна потписан Кумановски споразум, после 78 дана бестијалног и нељудског бомбардовања тадашње Савезне Републике Југославије, све стране у сукобу су имале разлога да буду задовољне. НАТО пакт је коначно ушао на територију Србије, а за њима и албански терористи. Југославија је добила споразум из којег је проистекла Резолуција 1244, која де факто и де јуре гарантује суверенитет Србије на овој територији.
Данас, 20 година после тих догађаја, потпуно је јасно да је међународна заједница, предвођена САД-ом направила велику превару и срушила међународни поредак, трајно обесмишљавајући међународно право које је било гарант светског мира.
Готово 250 хиљада Срба са Косова и Метохије, не могу да се врате на своја огњишта-згаришта, као ни српска војска која је лимитираног састава требала по уговору да се врати на послове обезбјеђења границе и светиња широм Покрајине.
Агресија на Савезну Републику Југославију, тако ће, потпуно извесно, остати упамћена као рушење међународног поретка и успостављање владавине силе над универзалним етичким и правним законима. Историја света ће овај догађај уврстити као гранични камен новог доба, које ће добити одреднице "пре" и "после" бомбардовања Југославије.
Косовски завет као највећа српска снага
Када је у Србији дошло до промена, рушењем Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године, инсталација западних обавештајних центара на територију Балкана је завршена у потпуности. Од тог датума, запад суверено влада целим балканским полуострвом, а слатка обећања о просперитету Србије, данас је сасвим јасно, ући ће у антологију превара започету у антици даривањем дрвене статуе коња непобедивим Тројанцима. Марионетске власти у Србији, придружиле су се раније врбованој црногорској политичкој елити на челу са Милом Ђукановићем.
Како ствари не би препуштали случају, мудри центри за масовну индоктринацију САД-а и Велике Британије, поучени историјским искуствима, кренули су у нову етапу рата против нашег народа.
Знајући да војна окупација има свој рок трајања и да је слободољубље српског народа кроз историју односило победе над свим империјама, кренуло се у обрачун са самим центром српске непобедивости - косовским митом и косовском етиком.
О чему се заправо ради?
Када је пре равно 630 година на Косову Пољу сломљена моћна хорда турских освајача у величанственом Видовдану, било је јасно да средњовековна српска држава неће моћи да се одупре бројнијој азијатској империји у настајању.
Срби су зауставили султана Мурата и одбацили турску војску назад, али је цена плаћена том приликом у губитку читаве генерације српских витезова, била ненадокнадива. Турци ће се реорганизовати тек много касније и поново кренути ка Европи, а поједине српске покрајине ће пасти под мрак исламске империје читав век касније, као што је случај са државом Ивана Црнојевића, последњим владаром Зете.
Мрак окупације, тортура, пљачка и насиље над православним хришћанима, потрајаће неколико векова, али Срби никада неће бити поражени, чуваће своју традицију и веру и увек ће сећање на велику погибију златних витезова цара Лазара остати народни еталон како се понашати пред силом.
Када је 1912. српско-црногорска војска стала на границе Косовског вилајета у последњој ослободилачкој мисији повратка окупиране Старе Србије, остало је забележенео да су официри највише проблема имали да задрже узаврелу крв прекаљених ратника, који су са песмом и сузама похрлили ка Дечанима, Скадру, Пећи, Скопљу, Приштини и Призрену... не би ли стали у свевремснки строј уз Милоша, Југовиће, Топлицу, Косанчића...
Сорош против Лазара
Како победити некога коме смрт није највећа казна? Ово је питање које се сваком окупатору наметало као нерешиво питање:
"Бој се оног ко је свико/без голема мрети јада...".
И заиста, етика која се видовданским подвигом успоставила у целом српском народу, показала се као неразрушива тврђава народне слободе.
Жртва кнеза Лазара и његов избор царства небеског, уместо земаљског, најфинији је израз вере у Васкрслог Господа, који је својом физичком смрћу и страдањем, победио своје непријатеље и освојио цео свет.
Светосавље, установљено код Срба са потпуним прихватањем Православља и крста, доказ је пуне вере у Свету Тројицу и васкрсење као темеље Хришћанства.
На темељима Светосавља европска и светска цивилизација је добила непроцењиво богатство, тада авангардну културу моћне и богате средњовјековне Србије.
Косовском погибијом Лазареве генерације, она добија свој печат у крви и трајни отисак у сваком новорођеном Србину. Наравно, било је одступања, као и у сваком другом народу и у сваком другом времену.
"Истурчи се плахи и лакоми...",
али срж и кичма народне вере и традиције су остали нетакнути, па је наш народ попут феникса из сваке погибије и страдања излазио овенчан величанственим венцима победе.
Када је током Првог светског рата свету обзнањено да Србије више нема и да српска војска више не постоји, са југа, преко Кајмачалана и Битоља, стуштила се армија непокорних и у незабележеном јуришу престигла савезничку коњицу, оставивши је 60 километара иза себе!
Ударом српских јединица, за неколико дана су пале три царевине: отоманска, бугарска и хабзбуршка, која се никада више неће успоставити после векова континенталне доминације! Као почаст српском херојству и заслугама у окончању Великог рата, српске трупе су продефиловале на челу победничких јединица кроз Тријумфалну капију, изазивајући дивљење целог света!
Деценијама, након тога, проучавао се тај феномен. Стручни тимови су схватили где лежи снага српског оружја. Косовски мит и косовска етика су постали врховни ратни циљ сваког завојевача који је желео да нас порази.
Тако је, на самом почетку 21. века и трећег миленијума од Христовог рођења, у медијима и просвети Србије и Црне Горе отпочео обрачун са кнезом Лазаром и Милошем Обилићем. Новински фељтони су прогласили косовску етику за главног кривца свих ратова на Балкану, а у уџбеницима су потплаћени аутори историје прогласили Милоша за фикцију, а Лазара за халапљивог феудалца.
После две деценије кампање, за коју разни сумњиви фондови немају лимите, српска омладина је почела да одбацује витешку свест и да се приклања захтевима Новог светског поретка, његовом погубном потрошачком идеологијом и пратећим захтевима.
Као резултат тога, данас на вековном српском попришту и "грдном судилишту", свет ишчекује да Београд уради, што је коју годину пре њега направило Цетиње - да призна да Косово није наше!
Битка која ће трајати до последњег Србина
Косовска битка тако и после 630 година, траје у свом несмањеном интензитету и обиму и остаје главно поприште на којем је улог огроман- опстанак читавог народа и његове блиставе културе која је светској цивилизацији дала Грачаницу, Љевишку, Његоша, Теслу, Пупина и бројне друге великане који су стасали и своје дело прилагођавали косовском моралу, у којем смрт није важна, ако се њоме плаћа поштење, образ и част.
Опстанак целог народа зависи од тога која ће свест завладати - она Вука Браковића, или она Милошевска, Лазарева... !?
Одавно пресељена са Газиместана у душе сваког Србина понаособ, Косовска битка је постала трајно поприште духовног подвига, Армагедон на којем се Србин одлучује да ли ће се приклонити земаљском, или ванременском и вечном, царству.
Новоприспели косовски витезови са Кошара, Паштрика и других попришта велике победе српског оружја у рату од пре 20 година, сведочe да је лазаревско-милошевско врело у народу неисцрпно.
То је трајни гарант српске победе, чак и ако би нестало Србије, чак и ако би на свету остао само један Србин са заветном душом, наша победа се неће довести у питање!
(Српске новине ЦГ)
