Низала је песме девојчица којој само Бог, сами, може да дарује такав таленат. Разборитост. Љубав. И, свест да је лепота њеног детињства тамо где "најлепше грожђе зри и цветају божури". Угрејала је срца, малена чаробница у саливеној призренској ношњи
Емоције су биле опипљиве. Ни најтврђа срца нису одолела анђеоском гласу девојчице са Космета.
Из Ораховца, херојске српске енклаве у којој се за опстанак и останак бори шака најупорнијих и живи живот у маленом кругу слободе – донела је песму стару. Српску. Метохијску. Ону која се певала и пева око древне Цркве Успења Пресвете Богородице око које се окупљају ораховачки Срби, у том кругу слободе.
У баљалучком Банском двору испунила је салу до последњег места. Слика налик оној из Руског дома у Београду, кад је публику дигла на ноге, када је публика са њом певала и плакала.
Дванаестогодишња Павлина Радовановић, један од најлепших изданака који је процветао и на свечаној, допутовала је у престоницу Српске поводом Дана Бања Луке и, овде, „међу својима“ уприличила хуманитарни концерт, на позив домаћина, за обнову светиње у Ораховцу која им је уточиште и прибежиште.
Низала је песме девојчица којој само Бог, сами, може да дарује такав таленат. Разборитост. Љубав. И, свест да је лепота њеног детињства тамо где „најлепше грожђе зри и цветају божури“. Угрејала је срца, малена чаробница у саливеној призренској ношњи.
„Гора јечи“, певала је, а бањалучки двор јецао. „Расти, расти мој зелени боре“, певала је, а расле су емоције до пуцања. Пренела је песме о косовским божурима, о девојкама Сиринићке жупе. И најдраже, оне о свом завичају, Ораховцу „башти рајској“ у којој „вино тече и пева се свако вече“. А, кад је запевала „Вилу са Кошара“, Бански двор је био претесан за такву емоцију која буди уморену српску младост у најтежој, неравноправној борби за одбрану Косова у пролеће крваве деведесет девете. Покренула је сузе, малена вила, сад у бело одевена. У хаљину рукава који су покретима њених ручица постајали крила у замаху загрљаја. Учинило се, на тренутак, да је пожелела да све живо, добро, наткрили и заштити као што својим златним гласом баштини златно метохијско наслеђе.
„Кад поменете Косово ја видим једно велико срце, јер то и јесте оно што моје Косово и мој Ораховац мени значе“, казала нам је Павлина Радовановић.
„А, свој пут знам, а тај пут је да моја Црква Успења Пресвете Богородице, која је за српски народ уточиште, буде осликана“.
Додала је:
„Често кажем да се живот мери по ономе што оставимо иза нас, па и ја, једног дана када одем пред Господа моћи ћу да му кажем шта сам све урадила за свој народ и Цркву. Јер, Бог нам је даровао оно највредније – живот. А, кроз живот ми морамо да му захвалимо на том дару“.
Награда за хуманост
Пре њеног хуманитарног концерта за осликавање куполе Цркве у Ораховцу, Павлину Радовановић на Свечаној седници поводом Дана Града, Бања Лука је наградила првом наградом за хуманост и дечји подвиг. Она се каже, с Бањалуком сродила: наступала је на Тргу Крајине за српску Нову годину. Узвратили су јој топлином и љубављу.
„Срце ми заигра кад ми се неко од Бањалучана јави, много сам их заволела. После мог Ораховца, овде ми је, некако најлепше“, додала је Павлина.
"Новости"